Пређи на садржај

Богобој Руцовић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Богобој Руцовић
Лични подаци
Датум рођења(1869-03-21)21. март 1869.
Место рођењаБудва, Аустроугарска
Датум смрти1. април 1912.(1912-04-01) (43 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Србија
Занимањеглумац

Богобој Руцовић (Будва, 21. март 1869 — Београд, 1. април 1912), познат као Руца, је био драмски глумац, позоришни преводилац и редитељ.[1][2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 21. марта 1869. у Будви, као седмо и једино мушко дете протојереја и председника Српско православне конзисторије Гаврила Руцовића и Маријете Ћеловић.[3] Отац му је био пореклом од Његоша као син Његошеве сестре од стрица Горде по стрицу Саву Петровићу Његошу.[1] Руцовић је основну школу и гимназију завршио у Котору.[4] Од њега се очекивало да ће наставити породичну свештеничку традицију међутим је веома рано показао интересовање за глуму и позориште.[3] После матуре је отишао у Беч да студира права, али је убрзо прекинуо студије и вратио се у Котор да одслужи војни рок. Дезертирао је у Црну Гору на Цетиње где је неколико месеци био наставник.[1] Убрзо се пребацио у Србију, у Београду је 1890—91. студирао права.[4] Глумачку каријеру је отпочео новембра 1892. у путујућем позоришту Николе Симића.[2] Потом је извесно време провео у позоришту Синђелић 1893—1895. где се срео са Олгом Илић која је постала његова велика страст.[1] У Нишу се 1893. године оженио Катарином Поповић.[1]

Народном позоришту у Београду се придружио 15. октобра 1897,[2] а 1902. године је постао стални члан.[1] Глумио је Максима Црнојевића у истоименој драми Лазе Kостића, затим Хљестакова у Ревизору и у Дон Цезар од Базана.[3] Велики успех је постигао улогом поручника Рајфа Рајфлингена у немачкој комедији „Рат у миру”.[3] У ансамбл се придружио као стални члан 23. августа 1906, а 1. новембра исте године га је напустио.[1] Поново су га прихватили 4. августа 1909. али као привременог члана и уговором „са особеним условима” што га је нарочито погодило.[1] Своје позориште је организовао исте године и давао је представе у „Коларцу” који се налазио преко пута Народног позоришта.[2] У појединим представама су му се придружили најпознатији глумци тог времена међу којима су Чича Илија Станојевић, Димитрије Гинић, Олга Илић и Десанка Ђорђевић.[3] Глумио је у Синђелићу и 10. септембра 1910. је примљен за привременог члана Народног позоришта. Редовни члан је постао 25. јуна 1911.[1] Исте године се заљубио у своју партнерку Мару Таборску која је због њега напустила супруга.[1] Истицао се као преводилац позоришних комада са италијанског и немачког језика, у Народном позоришту у Београду су изведени његови преводи: Слуга двају господара, Тако ти је то у свету, дете моје!, Као лишће, Тоска, Мирандолина, Дете, Луцифер и Пир поруге.[1] У другим позориштима, пре свега у његовим малим ансамблима, су извођени Руцовићеви преводи комада као што су: Франческа од Риминија, Госпођа од Шалана, Марија Антоанета, краљица француска, Последња маска, Он, она и он и Под наличником.[1] Преводи су му били веома цењени, Српско народно позориште је од наведених извело три његова превода: Тако ти је то у свету, дете моје!, Тоска и Мирандолина.[1] Преминуо је 1. априла 1912. у Београду.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ „РУЦОВИЋ Богобој | Енциклопедија Српског народног позоришта” (на језику: енглески). Приступљено 2022-10-03. 
  2. ^ а б в г „Музеј позоришне уметности Србије”. teatroslov.mpus.org.rs. Приступљено 2022-10-03. 
  3. ^ а б в г д „Руцовић, Богобој - ЕКРААН”. arhivalije.nb.rs. Приступљено 2022-10-03. 
  4. ^ а б „Музеј позоришне уметности Србије”. teatroslov.mpus.org.rs. Приступљено 2022-10-03. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Е. Роси, Студија о „Краљу Лиру“, превод са италијанског, Дневни лист, Београд, 1897, бр. 265, с. 3; Е. Роси, Нешто о уметнику и писцу, превод са италијанског, Дневни лист, Београд, 1898, бр. 15, с. 3; K. Голдони, Мирандолина, превод са италијанског, Београд 1951.
  • М. Грол, Богобој Руцовић (1869—1912), Позоришни годишњак 1911—12, с. 27—30.
  • Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, с. 116, 235—236.
  • М. Грол, Богобој Руцовић (1869—1912), Из позоришта предратне Србије, Београд 1952, с. 201—214.
  • М. Ибровац, Успомене, Један век Народног позоришта у Београду, 1868—1968, Београд MCMLXVIII, с. 618.
  • Д. Крунић, Богобој Руцовић, Један век Народног позоришта у Београду 1868—1968, Београд MCMLXVIII, с. 453—454.
  • Р. Веснић, Потомак Његоша боем-глумац Богобој Руцовић, Позориште, Нови Сад, 1977, бр. 7, с. 14—15.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Богобој_Руцовић&oldid=28552699”